Zamislite ovo:
Letnje veče. Prozori otvoreni. Tišina. A onda — zujanje. Uletela je osa. Ili pauk na zidu. Ili muva oko hrane. Nervoza raste. Pogledom tražiš peškir, čašu, nešto... bilo šta. Jer znaš — ako je sad ne uhvatiš, spavaš s njom u sobi.
A najgore? Smrdibuba. Usred sobe, statična kao vojnik. Znaš da je ne smeš udariti, znaš da će ostati taj poseban parfem da te prati naredna tri sata. A opet, ne možeš je ignorisati. Previše je lična ta bitka.
Tu nastupa mali, tihi saveznik. Ne traži baterije, ne pravi buku, ne ostavlja tragove. Samo ga uzmeš, priđeš, zatvoriš — i gotovo.
Smrdibuba je unutra. Ti si na sigurnom. Mir je sačuvan.
Nisi je ni pipnuo. Nisi ništa udahnuo. Nema drame, nema smrada, nema griže savesti. Samo jedan tih trenutak pobede koji niko neće primetiti — ali ti ćeš znati.
I ne, nije samo za smrdibube. Radi sa osama, paucima, bubama, mušicama, pčelama koje zalutaju — čak i sa onim čudnim stvorenjima koje ne znaš ni kako da nazoveš.
Zanimljivo je kako jedan tako jednostavan predmet može vratiti osećaj kontrole. Ne moraš više da se penješ na stolicu s usisivačem, ne moraš da vrištiš, da ubijaš ili da bežiš.
