Nacionalni program zaštite potrošača, Nadležnost Ministarstva, Savet za zaštitu potrošača, Zaštita potrošača u lokalnoj samoupravi, Organizacije potrošača.
1. Nacionalni program zaštite potrošača
Član 63.
Nacionalni program zaštite potrošača (u daljem tekstu: Nacionalni program) sadrži dugoročne ciljeve zaštite potrošača u Republici Srbiji, način ostvarivanja tih ciljeva, dugoročne mere zaštite potrošača, načine obrazovanja i informisanja potrošača, podsticajne mere u oblasti potrošnje i druge elemente od značaja za ostvarivanje prava potrošača.
Nacionalni program se usklađuje sa strategijom razvoja Republike Srbije i strategijom razvoja trgovine Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije ( u daljem tekstu: Vlada) na predlog ministarstva nadležnog za poslove trgovine (u daljem tekstu: Ministarstvo) donosi Nacionalni program, za period od najmanje pet godina.
Realizacija Nacionalnog programa vrši se godišnjim programima zaštite potrošača koje donosi Ministarstvo.
2. Nadležnost Ministarstva
Član 64.
Poslovi zaštite potrošača utvrđeni ovim zakonom obavljaju se u Ministarstvu, u saradnji sa drugim organima i organizacijama.
Ministarstvo, u oblasti zaštite potrošača, obavlja sledeće poslove:
1) predlaže donošenje Nacionalnog programa i donosi godišnje programe zaštite potrošača;
2) proučava i daje predloge za pravno uređivanje pitanja koja se odnose na potrošače, kao i primenjivanje zakona i drugih propisa koji se tiču potrošača;
3) prati tehnološki, privredni i pravni razvoj u sektoru potrošnje;
4) prati sprovođenje tipskih ugovora sa stanovišta postojanja odredbi ugovora kojima se narušavaju prava potrošača;
5) prati i ocenjuje da li u oglasnoj poruci ima elemenata zloupotrebe;
6) proučava i daje predloge za načine i oblike obrazovanja potrošača;
7) održava kontakte sa potrošačima;
8) sarađuje sa odgovarajućim telima u republikama i opštinama;
9) sarađuje sa udruženjima, organizacijama potrošača i sredstvima javnog informisanja u zemlji;
10) sarađuje sa međunarodnim institucijama i organizacijama koje se bave zaštitom potrošača.
3. Savet za zaštitu potrošača
Član 65.
U Ministarstvu obrazuje se Savet ministra za zaštitu potrošača (u daljem tekstu: Savet), kao savetodavno- konsultativno telo.
Savetom rukovodi ministar nadležan za poslove trgovine, a članovi Saveta mogu biti istakuti naučnici i stručnjaci iz te oblasti, kao i predstavnici organizacija potrošača.
4. Zaštita potrošača u lokalnoj samoupravi
Član 66.
Zaštita potrošača u lokalnoj samoupravi obezbeđuje se obrazovanjem arbitražnih tela za rešavanje sporova između potrošača i prodavaca, odnosno davaoca usluga i na drugi način, u skladu sa zakonom.
5. Organizacije potrošača
Član 67.
Radi zaštite svojih prava i interesa, potrošači mogu osnivati udruženja, pokrete, centre, saveze i druge oblike udruživanja potrošača (u daljem tekstu: organizacije potrošača), u skladu sa zakonom.
Organizacije potrošača dostavljaju Ministarstvu obaveštenje o osnivanju i upisu u odgovarajući registar.
Ministarstvo vodi evidenciju organizacija potrošača.
Ministar nadležan za poslove trgovine propisuje sadržinu evidencije iz stava 3. ovog člana.
Član 68.
Organizacije potrošača:
1) obezbeđuju zaštitu pojedinačnih i zajedničkih interesa potrošača;
2) pružaju potrošačima informacije, savete i drugu vrstu pomoći za ostvarivanje njihovih prava;
3) organizuju obrazovanje potrošača;
4) obaveštavaju potrošače o cenama, kvalitetu, kontroli i sigurnosti proizvoda i usluga na tržištu;
5) sprovode nezavisnu kontrolu kvaliteta i sigurnosti ponuđenih proizvoda, odnosno usluga;
6) podnose prijave nadležnim državnim organima sa dokazima o proizvodima ili uslugama koji ne odgovaraju propisanom kvalitetu i drugim propisanim uslovima;
7) obaveštavaju potrošače o mogućnostima vansudskog rešavanja sporova;
8) podnose tužbu nadležnom sudu radi zaštite prava potrošača;
9) učestvuju u radu nadležnog organa kad se razmatraju pitanja koja se odnose na potrošače;
10) ostvaruju saradnju sa odgovarajućim organima i organizacijama u zemlji i inostranstvu.
6. Finansiranje aktivnosti organizacija potrošača
Član 69.
Sredstva za rad organizacija potrošača obezbeđuju se iz:
1) članarine, kotizacije za organizovanje simpozijuma, savetovanja, seminara i drugih oblika širenja potrošačke kulture;
2) delatnosti iz oblasti potrošačkog informisanja i promovisanja svojih aktivnosti;
3) sponzorstva i donatorstva;
4) naknade za izvršene stručne poslove;
5) dobrovoljnih priloga i pomoći organa, organizacija ili lica;
6) drugih izvora u skladu sa zakonom.
Član 70.
Organizacije potrošača ne mogu primati bespovratna sredstva od proizvođača i prodavca ili njihovih asocijacija, kao i od drugih organizacija ukoliko bi time bila ograničena njihova samostalnost i princip rada.
